AEROSONAR

Klikni da saznaš više informacija o projektu Aerosonar.

Saznaj više RS
Learn more EN

Aerosonar je prostorna audio instalacija koja zagađenje vazduha na makro nivou prikazuje u mikrookruženju izložbenog prostora, dok istovremeno prikazuje i uticaj čoveka na zagađenje vazduha. Posetilac kroz muzičku kompoziciju instalacije doživljava zagađenje vazduha pretežno čulom sluha, kojim inače ne doživljava zagađenje. Uticajem čoveka na samu instalaciju i promenama uslova u prostoru menja se i muzička kompozicija, čime posetilac postaje svestan svog uticaja.

Muzička kompozicija nastaje sonifikacijom podataka o zagađenju vazduha u centru Beograda, tako što svakom odabranom parametru zagađenja vazduha odgovara određeni zvuk. Uticaj posetioca se beleži na osnovu njegovog ponašanja u prostoru instalacije. Svaki uticaj je zabeležen senzorima za pokret, a taj uticaj se prevodi u funkciju koja modifikuje osnovnu kompoziciju zagađenja vazduha. Posetilac doživljava prostor instalacije kroz međusobni odnos parametara zagađenja, kao i kroz lični odnos sa parametrima zagađenja.

 

 
04
03
01
02
06a
Previous
Next

Aerosonar

Greek /āero/ “air” 

Latin /sono/ “to make a noise, sound”, “to speak/utter”, “to emit sound”

dr. Bojan Kenig

saradnik u razvoju naučnog koncepta rada

b2

O granicama između organizama i životne sredine

Ne postoji način kojim možemo bilo koji organizam, sa svim njegovim divnim adaptacijama, odvojiti od spoljašnje sredine ćelijskim zidom, kožom, egzoskeletom ili bilo kojom barijerom i smatrati ga izolovanim. 

Svaka biljka, životinja, bakterija, ćelija kvasca ili bilo koji drugi organizam zauzima određeni prostor, uzima resurse iz svoje sredine i izbacuje otpadne metaboličke produkte u tu istu sredinu. Organizmi menjaju i utiču na životnu sredinu samim svojim postojanjem. Bilo da su ti uticaji pozitivni ili negativni, oni neminovno oblikuju adaptivne okolnosti tih organizama, ali i drugih vrsta u okruženju. Organizmi ne samo da odgovaraju na sredinu i uticaje koje susreću u toj sredini, već menjaju i same te susrete, često na takav način da budu povoljniji za njih i u skladu sa njihovim životnim funkcijama. Naravno, nekada ti uticaji nisu povoljni, pa čak mogu dovesti do smanjenja adaptivne vrednosti i potencijala određenog organizma/vrste. Zagađenje vazduha je jedan od uticaja koji pripadnici ljudske vrste imaju na životnu sredinu. 

U ovakvom pogledu na svet, nije važno ko je u najvećoj meri odgovoran za zagađenje vazduha, već da je zagađenje vazduha savremenog doba u velikoj meri posledica aktivnosti pripadnika vrste Homo sapiens. 

Da li se i na koji način ta aktivnost i takav uticaj može promeniti? Da li je stepen zagađenja vezan za način života savremenih ljudi, za tehnologiju koju koristimo, ili nešto drugo? Da li je potrebno da se odreknemo komfora? Da li nam je potrebno sve što želimo? Da li moramo da imamo, posedujemo, komuniciramo, budemo prisutni svuda u svakom trenutku? Čiji je to problem? Da li su tu u pitanju pojedinci, korporacije, društvo u celini? 

I na kraju, da li postoje primeri savremenih i visoko funkcionalnih ljudskih zajednica gde nemamo veliki stepen štetnog* uticaja na životnu sredinu? Nešto na osnovu čega bismo mogli da izvučemo zaključak i primere “dobre prakse”.

Marija Šumarac
Ana Anastasov

dizajnerke zvuka

ana i marija

O ZVUKU kao izražajnom sredstvu

Zvuk kao izražajno sredstvo je izabran kako bi publika percipirala zagađenje vazduha u našoj okolini pomoću čula sluha. Poznato je da živa bića nikada ne prestaju da slušaju, čak i tokom spavanja. Mozak kod čoveka se oslanja na percepciju gotovo 70% čula vida, dok se ostalih 30% oslanja na ostala čula, te na neki način nesvesno zanemaruje čulo sluha. Svest u javnosti o uticaju čoveka na prirodu je visoka onda kada je to uočljivo i taj primer imamo sa zagađenjem vazduha kada je on vidljiv. Međutim, čim se situacija prividno vrati u „normalu“, odnosno kada  zagađenje nije vidljivo golim okom, čovek ponovo nastavlja sa starim navikama. Na osnovu toga, možemo zaključiti da čovekova svest o zagađenju nije dugotrajna. Od tog trenutka njemu više ne smeta suv vazduh, saobraćaj i štetne materije. Posmatrajući zvučne pojave, uočićemo da se, kao i životinje, ponekad vrlo lako možemo orijentisati i informisati putem zvuka. Ipak, često se dešava da tu mogućnost ne koristimo, te da na zvuk reagujemo onda kada je preglasan ili kada nam neko skrene pažnju.

O SONIFIKACIJI

Metod koji koristimo u ovom radu je sonifikacija podataka i ona predstavlja njihovu transformaciju u zvučni sadržaj. Sonifikacija ima različite funkcije i to najčešće u vidu poruke, alarma, upozorenja, a koristi se u istraživanju i nauci. Međutim, poslednjih godina sonifikacija podataka ima ulogu i u umetničkoj praksi. Proces sonifikacije podataka se vrši putem pisanja programerskog koda gde se svakom podatku zadaju određeni parametri zvuka. To znači da je za svaki podatak odnosno parametar zagađenja (pm 2,5, CO, O3, NO2 i temperatura) “zadat” je određeni zvuk. Kako se podaci konstantno menjaju – rastu i opadaju – tako se dobija melodija/kompozicija. Ovi podaci se sakupljaju softverskim putem iz baze podataka koji se može naći onlajn. Na osnovu istraživanja o tome da zvuk itekako utiče na čoveka svesno i podsvesno, pomoću ovakve kompozicije je ideja stvoriti svest posetiocima o tome koliko je zagađenje vazduha štetno po nas.

dia Ana Todosijević

arhitektica i istraživačica

a2

O ZVUKU KAO MATERIJALU OD KOGA JE IZGRAĐEN PROSTOR

Tradicionalno prostor je napravljen od određenih materijala koji fizički odvajaju spoljašnju sredinu od unutrašnje. Međutim, prostor je takođe “izgrađen” od materijala koji nisu vidljivi i opipljivi, kao što je temperatura, energija ili zvuk – materijali koje možemo da osetimo drugim čulima. Ono što je karakteristično za ove materijale je da oni nemaju jasnu granicu. Njihova granica nije linija, već gradijent. Takođe, oni su direktno vezani za ljudsko telo. Ti materijali nam omogućavaju da doživimo prostor onako kako ga doživljavamo – zbog toga u dva prostora istog oblika nećemo nužno imati isti doživljaj, kao što ne možemo imati objektivni doživljaj jednog prostora, jer nemamo svi iste senzorne sposobnosti. 

U našoj instalaciji, prostor se doživljava kroz odnose između elemenata – međusobne odnose između eksponata i odnose između čovekovog tela i eksponata. Dakle, prostor se doživljava kroz odnos između parametara zagađenja međusobno, kao i odnos između čoveka i svakog parametra zagađenja vazduha. Instalacija se ne nalazi u prostoru – instalacija je prostor. Kretanjem kroz prostor posetilac “komunicira” sa zagađenjem vazduha.

O ČOVEKU I NJEGOVOM OKRUŽENJU

Zagađenje vazduha ili bilo koje zagađenje životne sredine ne može se odvojiti od čoveka, jer čovek se sam ne može odvojiti od sredine u kojoj se nalazi. Zagađenje vazduha se ne nalazi u životnoj sredini, ono jeste naša životna sredina, jer ne postoji granica između nas i prostora u kome se nalazimo. Ne postoji način da odvojimo zagađenje vazduha od nas, jer vazduh dišemo, dakle, fizički je deo nas.

sr_RSSerbian
sr_RSSerbian en_USEnglish